Видици

ПЕСНИК ЖИВОРАД НЕДЕЉКОВИЋ О ПОЕЗИЈИ КАО БРАНИ ПРЕД БЕЗНАЂЕМ
Видиш ли своје срце
О томе је реч, само о томе, док одмичемо путем који нам је дат. Пишемо јер морамо, а морамо јер нам је потребно подношљиво место. Такозвано сналажење многих доноси бол и  тугу због свеколиког пада бићâ која су нам често била врло блиска. Урушавају се све вредности, сиромаштво је пред вратима огромног броја људи, прете нам болести тела и душе. У таквој ситуацији, кад се бесмисао одасвуд обрушава, однос према култури и уметности морао би бити сасвим другачији. Песник у свему мора да успостави свој морални закон. Та правила су заправо жудња за божанским

Пише: Весна Капор
Фото: Лична архива

Један од најцењенијих савремених српских песника и искусан уредник за поезију у Издавачкој делатности краљевачке библиотеке „Стефан Првовенчани”, као и у тамошњем часопису Повеља, Живорад Недељковић је драгоцен саговорник. Брижљивог ткања у језику, дубок и непотрошен, помаже нам да пронађемо своје путеве „у непроходном пределу јаве”. Да боље разумемо сва ова „подрхтавања тла и срца”.

Већ од прве књиге поезије, примећени сте и прихваћени у књижевном свету. У једној раној песми записали сте: Знам: и кад киша пада, кошава кад бије, / Живот је и тада крчаг поезије. / Из те тестије пијем. Шта је све стало у три деценије записивања света?
Хвала Вам што сте изабрали баш ове стихове. Они су део пролошке песме из књиге за децу која је настала давно, а изашла пре неколико година. Игривим стиховима желео сам да подстакнем, између осталог, младе читаоце на размишљање о томе шта је крчаг поезије, шта би могао да буде. Ако постоји крчаг, онда има и извора, а они су буквално свуда. Сигурно је да се крчаг никада неће разбити. Свако од нас носи га у себи.
Много је лепа реч записивање. Подсећа ме на време кад су наставници записивали у дневник ко од ученика није на часу. Можда би одговор на Ваше питање могао да зађе у ту област одрастања, кад су постојала правила, распореди, истинска вредновања, на концу и бојазан од записивања због неког несташлука. А свет, свет је записиван, увек, и кад је био одсутан и кад је био ту, уз мене. Пропустио је бројне часове поезије на којима сам био, тако и часове морала, часове милосрђа, лекције о посвећености и размени дарова. С друге стране, знао је да буде кротак и предусретљив, миран и тих, проницљив и изазован. Понешто од тога сам записао, о својим немирењима најчешће, посебно се радујући његовим присуствима, са жељом да што више сазнам и о себи и о њему; не желећи да будем наставник.

У једној песми кажете: да сам рођен у Чачку, у коме иначе живите, све би било другачије... Колико место живљења или рођења одређује човека–песника–Вас?
Суштински, песма је заснована на идеји да место рођења није од посебне важности, а место живљења има увек велику улогу. Посебно ако се мења место боравка, кад придошлица не зна много о месту у које је дошао и његовим житељима. Другачије се обликује личност кад растете у једном месту и срастате с њим, кад тамо научите основне поставке о животу, кад живот заједнице и поезија те заједнице утичу на вас, другачије кад одрастате у неколико места. Кад сте одрасли, промене места боравка не морају бити тешко прихватљиве и драматичне, али је несумњиво нужан период прилагођавања. А у крајњем исходу, песнику су важни само чежња и бекство у немогуће; то бекство је најпре бекство у језику.

ПОВЕРУЈЕМ, МАДА ЗНАМ

Колико измештање човека из природе у мегалополисе мења његову бит?
Овде бисмо могли да наставимо говор о сеобама, о разноврсним измештањима. О преласку из једног у друго неразумевање. Неопростиво је наше неразумевање природних закона и промена које траже хладну главу и поштовање. Мегалополис је то што јесте. Кажу за такве градове да су заправо џунгле, али и у џунглама постоји нека врста јасне уређености. Великим модерним градовима недостаје уређеност. Отуда, сигурно је да живот у њима носи ризике и за саму људску суштину. Опет, савремени човек је свестан ризика о којима говоримо. И тражи уточишта, оазе у којима може бити сам са природом, свој. Паркови су такве оазе, затим предграђа у којима су и шуме и језера и цветне ливаде и срне и птице. Оазе су у нама, мирис траве, упамћен у детињству, жубор под ледом, маслачак и ружа, пуж и детлић. А најпре мисао што нас опомиње да се никада не одмакнемо од склада који имамо са собом и са Другим у себи.

У једној песми кажете:  Градови, топли пространи градови, / Шире своје руке. Кад дођем, пожелим / Да живим у њима. Чини се да је Ваш однос према свету, каткад, романтичарски?
Да тај однос није такав, не би било лако да прихватим свет овакав какав јесте. Поверујем увек да су градови, овде, у мојој земљи, пространи и топли, да као вољено биће шире руке кад нас угледају. Поверујем, иако знам и све о сиромаштву, све о безакоњу, о предаторима, о оронулим исписаним фасадама, о лицемерју богатих. А можда заправо ништа не знам, одатле ваљда и жеља да се уверим да има градова који су стали у стихове и шире руке, заиста шире руке. С тим у вези, дубоко сам уверен да се неко ко читав живот проведе у једном месту, можда у истој соби, заправо највише прилагођава.

Ваше су песме у дубоким, често невидљивим померањима света; оне су увек прича,  а језик је исконски, размрежен, богат. Шта је језик песнику?
Заиста је од пресудне важности за песму да померања која ситуирате у питању буду истовремено и дубока и невидљива или пак несагледива на први поглед. Верујем да је реч о томе да свет поштедимо; он се стварно помера, на све стране су земљотреси, а заправо тоне експлозива, вулкани посвуда избацују врелу лаву, а то су гранате. Нараста бес створен у савезу са нечастивим. Човек руши и разара, народи прелазе границе тражећи спас. Језик сведочи о померањима, о сеобама, као сеизмограф бележи и најмања подрхтавања тла и срца. Истовремено, с привидном или пак стварном лакоћом прелази границе у нестварним спојевима. Језик заправо чува највећа блага, он сам је највеће благо.

ДОК ОДМИЧЕМО ПУТЕМ КОЈИ НАМ ЈЕ ДАТ

Које су кључне речи Вашег песништва и епохе у којој живимо, а које су суштина света? (Поклапају ли се?)
Помало је парадоксално да се заправо све кључне речи могу сажети у једну. У реч ја. Али су значења те речи у три наведена случаја потпуно различита. Чини ми се да је лична заменица ја преовлађујућа у мојој поезији. И онда кад је лирски јунак у трећем лицу, јасно је о чему се ради. Нема егоизма у том обраћању себи или свету, ако то смем да кажем. Верујем да је то мало, у себе несигурно ја увек изједначено са ми, и онда кад смо ми тек нас двоје, и онда кад се ми претвара у мноштво, јер је песма окренута множини. Онда указује на детаље од опште важности, кад ствара своје мале светове, кад разоткрива, или се преображава у молитву. Због сталног обраћања свету, а форме и тонови обраћања су разнородни, и реч свет је такође кључна реч. Ја и свет, дакле, у том односу све је кључно, а посебно речи. Епоха у којој живимо доба је вулгарног егоизма, и може бити да ништа више и не морамо рећи о маленој заменици, тако униженој и несрећној. Огроман је свет, а кад се суочимо са њим, нема нам друге него да кажемо: на једној страни ја, на другој његово ја. И да што чешће кажемо: како је леп овај свет. Упркос свему, заиста је леп, једно лепо ја чији смо део, тако своји и стварни.

У игри, ломио сам године / Као са свештеником славски колач. / Беху то бескрајне песме. Припадност једном свету, једном традицијском оквиру, осећа се кроз цео Ваш опус. Да ли је то одраз личног идентитета, и да ли су различитости у књижевности неопходне и обогаћујуће?
За ствараоца можда и не постоји похвала вреднија од ове у којој је акценат пре свега на препознатљивости. Не морамо увек имати свест о традицијском оквиру, наше је да у тај оквир, узмимо да је рам, уметнемо слику, ону што у првом плану има поменуту кључну реч, заменицу. На слици, баш као у наведеном поређењу, може бити и славски колач, симбол заједништва, окупљања, оданости и вере. Симбол наде да је оно ја достојан наследник, захвалан син. На тој слици може бити баш свака пуноћа, свака радост због очувања породичних вредности, шире узев и због очувања вредности народа коме припадамо. Радост због очувања сопственог бића, упркос годинама које су биле обојене тамном бојом.

Кроз Ваше песме, наоко стишане, језички питоме, и раскошне, промиче цео свет, чујемо како корачају промене епоха;  али  суштинско питање, чини се, јесте: Видиш ли своје срце?
Док одмичемо путем који нам је дат, а који смо у доброј мери изабрали, око нас и кроз нас, као кроз песме, промиче цео свет. Понекад бирамо шта ћемо памтити, понекад само памтимо и невољно учествујемо или смо пак склоњени од свега што нам се чини важним. Ако ништа друго, можемо застати и у себи упитати оног што све је створио види ли своје лице. Види ли куда иде свет, овај што промиче кроз нас и око нас. Питамо, и кад глад хара у жедним равницама, и кад мине комадају тела, кад у директном преносу гледамо како нестају градови чијим су улицама корачали и песници и револуционари, и морнари и астронаути. Питамо, а творац нас пита видимо ли своје срце. Што је било до њега, он је учинио, остаје наша душа, срце. Где је душа, видимо ли срце? О томе је реч, само о томе, док одмичемо путем који нам је дат.

СТВОРИТИ ПОДНОШЉИВО МЕСТО

Разрешења не беше у стварности, / Него тек у опсенама да стварам / Подношљиво место за живот. Да ли је писање тражење начина да се свет разуме, да се опстане, или може бити и место мењања свести шире заједнице?
Ако желимо, можемо гледати у директном преносу како крв липти, а солитери постају прах; можемо, а непрестано у нама одјекује питање да ли ишта разумемо и одакле потреба за разарањем и смрћу. Можда баш због директног преноса. Само, донедавно није било камера, ни сателита. Насилних је смрти било одувек. Чим је неко нешто стекао, неко је пожелео да му иметак отме. Ловац је отимао ловину од вештијег ловца, породица је истребљивала друге породице, кланови кланове, верници су спаљивали невернике, државе отимале прерије и степе, прашуме и пустиње, злато и дијаманте, млеко и мед. Узгред, да ли је тек пука случајност то што су готово истоветне речи иметак и метак? Колико бола, колико несхватљиве патње, колико уживања у туђем очају на самој обали мора од крви, колико смеха и разуларености пред ништавилом што односи месо и кост. А шта би тек било, и како би било, колико бестијално, да ипак није поезије у самој људској суштини. Тешко је разумети чему ратови, једина константа у историји. Пишемо, јер морамо, а морамо јер нам је потребно подношљиво место. Сва уметност и сва поезија уистину јесу то: подношљиво место. Стварамо га, радосни ако још некоме буде уточиште. Док крв кола у нама, а олуја бесни на мору просуте крви.

Оливера Недељковић, изузетно сензибилан књижевни и критичарски глас, Ваша је животна сапутница. У песмама бележите блискост, и породичне слике, стишано, топло, понекад болно. Какав је заједнички живот две снажне књижевне природе?
Живимо као највећи број људи, ту су и бриге и кредити, преваре и лажи упућене к нама као отровне стрелице, ту су мале радости и светковине. Ту је поезија, и наша и она из књига: седативи што чине да кроз неку невољу прођемо лакше, да у непроходном пределу јаве ипак назремо стазу. Све и кад бисмо хтели, од поезије се не можемо одвојити. А помишљамо да би било лепо кад бисмо успели да се одмакнемо од, чини се бескрајних, пустих предела што свуда су око нас.

ОБОЛЕЛИ ОД СНАЛАЖЉИВОСТИ

У либералкапиталистичкој диктатури тржишта, где продаја, лајкови и кликови постају пресудни критеријум, а естрадизација и саморекламерство главна методологија, може ли да опстане истинска поезија, може ли да сачува вредност и достојанство?
Рекосмо да је поезија далеко у нама, а да је опет тако близу. И заиста јесте. Било је речи о томе да она снажи онога ко пише, али не само песника. Снажи и читаоце. Толико је врхунске поезије написано на овом језику, толико лековите, толико лепе, мудре, опомињуће. И та поезија је ту, негде близу, на полицама библиотеке, треба само отићи и узети танушне књиге. Чини ми се да ни сами песници не чине довољно да поезија допре до већег броја читалаца, окренути понекад и самом опстанку међу сличнима с којима деле исте муке, а понекад окренути оном латентном егоизму. Постоји код огромног броја људи који читају, и врло су образовани, неосновани страх од поезије. А поезија је све друго, само није баук, слобода и чистота су у њој, бољи свет.

Један совјетски политичар говорио је: „Морамо помоћи талентованима. Неталентовани ће се ионако сами снаћи.” Како Вама то данас изгледа и звучи у Србији?
Одувек ми изгледа да је лепи глагол снаћи се унижен у контексту у којем га помињете. Толико да осећам сажаљење према тој речи. Било је ситуација кад ми неко каже да се нисам снашао у околностима у којима су најгоре људске особине излазиле на површину. Одговарао сам да не желим да се сналазим, не желим да учествујем, иако знам каква је цена. Туђа сналажења су ми доносила и бол и болест, и тугу због свеколиког пада бићâ која су ми често била и врло блиска, с којима сам делио и време и простор. Чини ми се да је најгоре од свега кад се неталентовани људи сналазе тако што склањају, често и прогоне, талентоване, не бирајући средства. То се дешава у свим областима људског деловања и стварања. Дешава се и у књижевности, у песничком стваралаштву. Тамо где не би смело да се дешава, јер је прави, истински песник, рањив, толико да и кад може да узврати, то не чини. Јер би само ранио себе.

На Радију Врњачка Бања и Радију Краљево скоро пола деценије уређивали сте емисију Мирис речи. На шта Вам мирише све ово око нас, у Србији и свету, у чудној и неизвесној години пред нама?
Заправо, емисија је у размаку од неколико година емитована две године. Било је то прелепо искуство, била је посвећена поезији. Тада сам се, по ко зна који пут, уверио да људи желе поезију, желе да је чују, такође да чују промишљања о њој. Било је лепих реакција, и сада ми, после две дуге деценије, понеко каже да би волео да опет слуша ту емисију, пита зашто је нема. Једно од многих зашто, а одговоре углавном знамо. Знамо и да опасност од пандемије није прошла, безмало свако ко је оболео од корона вируса као први симптом имао је губитак чула мириса и чула укуса. Изгледа ми да више и не умем да одредим шта мирише, како, на шта ме подсећа, каквог је укуса. Није то наравно због болести, она је, сада кад нам не прети као раније, метафора о немоћи. Немоћ да одредим мирисе доба или да предвидим како ће бити проистиче из доскора незамисливог галиматијаса, из пометње и лудила које витла косом и доноси смрт. Тешко је овде, а тамо где је рат много је теже. Само да ратови престану, само то, лако ћемо после с мирисима и са укусима.

***

Укратко
Живорад Недељковић (Краљево, 1959) основну школу завршио у селима Подунавци и Вранеши, гимназију у Врњачкој Бањи. Права студирао на Универзитету у Крагујевцу. Од 2002. уредник је у Издавачкој делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву и у часопису „Повеља”. Објавио је двадесетак књига песама, од „Погрешне прогнозе” (1991) до „Отетог предела” (2022). Добитник је низа најзначајнијих српских песничких награда: „Змајеве”, „Бранко Миљковић”, „Ђура Јакшић”, „Меша Селимовић”, „Јефимијин вез”, „Васко Попа”, „Раде Драинац”, „Дисове”, „Грачаничке повеље”, „Жичке хрисовуље”... Превођен на енглески, пољски, шпански, немачки, руски, француски језик. Живи у Чачку.

***

Природа и поезија
Никада није било потребније да се човек истински окрене природи, да сагледа колико је лошег донео и наружио лепоту коју су му потомци поверили на чување. Потом да у огледалу природе види колико је зла нанео себи повинујући се налозима технолошке цивилизације која, обрни-окрени, мари само за профит. Потом, потом... А најпре да разуме да је поезија природе и његова поезија. Одувек, песници пишу и о том једначењу. У том смислу, чини ми се да су сродници сви они који су разумели да је природа, баш као и поезија, дивно чудо и највећа тајна, равна тајни свакога од нас. Ни једну тајну не морамо открити, није то ни могуће, довољно је да се дивимо обнови и складу кад је о природи реч, да читамо, одгонетамо опомене, свакад загледани у себе.

***

Питања и посвећења
Поезија пред оног ко пише поставља бројна питања, истовремено дарује му и одговоре које није тражио. Питања се тичу свега што песник чини, самог његовог постојања, и чине да не буде мален испод звезда. Чине да, непрестано се преиспитујући, себе лиши свега што би могло да наруши његово посвећење. Да успостави свој морални закон, правила која га често спутавају у свакодневици. Та су правила заправо жудња за божанским. Отуда и одговори, чудесна озарења.

***

Ту, далеко у нама
Без сумње, позиција високе културе данас није нимало завидна, еуфемистички речено. Никада култури и уметности овде није било лагодно, може бити да је, делом  због глобалних феномена и трендова, сада и најтеже. Урушавају се све вредности, сиромаштво је пред вратима огромног броја људи, прете нам болести тела и душе. У таквој ситуацији, кад се бесмисао одасвуд обрушава, однос према култури и уметности морао би бити другачији. Можда је и сасвим лако одгонетнути зашто тај однос није другачији. Ако се присетимо да је ја кључна реч доба, онда је белодано одакле толико егоизма, зашто нема емпатије, зашто мало ко помишља на морална начела, зашто нам се одасвуд цере и исмевају нас беспризорне хијене, зашто се шири отров ауторитаризма. Зашто, зашто, зашто... Дубоко сам уверен да је овако и због тога што је поезија одавно на маргини, а богме и од ње је све даље. Далеко је у нама, далеко, у нама који пишемо, а опет тако близу, брана безнађу.